|
Ispod staklene kupole železničke stanice Atoća u Madridu podignut je
park s retkim biljkama. Da li je to dobra ideja i za staru železničku
stanicu u Beogradu.
Glavnu železničku stanicu u Beogradu i najveću luku vozova u
Madridu naizgled ništa ne vezuje. Ali, to je samo naizgled. Mnoge tajne
veze su tu skrivene, samo se traži uporno oko da ih otkrije.
Kada putnik iz Srbije stigne preko sedam gora i granica do
madridske železničke stanice, i ne sluti da bi mogao da stigne u
budućnost stanice iz koje je krenuo. Ali, prvo o jednoj vezi iz
prošlosti koja je osnova za skok u moguće. Beogradska stanica je
starija samo sedam godina od madridske. Ovo monumentalno delo arhitekte
Dragutina Milutinovića završeno je 1885. godine. Stilska moda vremena
odredila je i neke sličnosti u izgledu, što lako može da se uporedi na
fotografijama.
Planovi o izgradnji nove železničke stanice Prokop otvaraju pitanje
upotrebe postojeće zgrade na početku Nemanjine ulice. Čemu ona može da
služi kad se iz nje isele vozovi? Bez obzira na to da li to bio hotel,
muzej ili stanica metroa, što je i realno rešenje, iskustvo preuređenja
stanice u glavnom gradu Španije moglo bi da očara ovdašnje
restauratore.
Železnička stanica Atoća je podignuta po nacrtima španskog
arhitekte – Martina Alberta Palasija Elisagnea. Uticaj njegovog mentora
Gustava Ajfela, tvorca Ajfelove kule u Parizu, očigledan je u izraženoj
gvozdenoj konstrukciji pročelja i krova. Osim što su gvozdeni stubovi
stilizovani onovremenom kovanom čipkom pa deluju lako i elegantno, još
su ostavili i prostor za široke staklene panele. Kada je sagrađena,
1892. godine, železnička stanica Atoća bila je moderna luka parnih
vozova čiji su peroni bili pokriveni, ali i obasuti svetlom. I upravo
će joj to zaštićeno svetlo doneti novi život tačno 100 godina kasnije.
U godini kada je Madrid postao kulturna prestonica Evrope,
arhitekta Rafael Moneo preduzeo je poduhvat preuređenja Atoće. Stanica
je morala da ostane živa raskrsnica španske železničke mreže i
madridskog metroa. Zato je ideja o lepom ugrađena u zahteve
funkcionalnog.
Moneo je izmestio stanične perone. Napravljen je aneks za prihvat
vozova tako da je stara stanica ostala slobodna da se u njoj napravi
staklena bašta ili najlepša čekaonica na svetu koja bi mogla da postane
i najraskošniji hotelski lobi ili propilej muzeja.
Na 4.000 kvadratnih metara zasađene su tropske biljke a između njih
su uređene staze i klupe. Skoro do same kupole diže se palmino drvo,
uočljivi su ogromni listovi banane u šumi ekvatorskog rastinja. Putnik
ima utisak kao da je iz voza ušao u bajku. Tom utisku bajkovitosti sve
je podređeno, od skulptura zmajeva koje dočekuju putnike pa do
minijaturnog policijskog kabrioleta na baterije. (Taj dvosed s urednim
policijskim oznakama simpatičan je kao da je dečji.)
U restoranu na terasi s pogledom na ovaj tropski raj prija oruha
seko s ledom (suva loza) uz koju se grickaju semenke, bademi i
kikiriki.
Ako bi se i u Beogradu podigla kovano-staklena konstrukcija nad
sadašnjim peronima, onda bi u našem restoranu s pogledom na baštu, koja
će izrasti na mestu gde su sada šine, sasvim prijala hladna dunjevača
sa suvim šljivama i somborskim sirom. Pa da vidimo gde je veće
uživanje!?
Tačka oslonca tog španskog projekta revitalizacije starog
železničkog zdanja, koji bi mogao da postane i projekat beogradskog
metro-železničkog čvora, jeste dobrobit običnog čoveka, njegovog
veličanstva putnika „B” klase. Taj putnik ima pravo da traži od
gradskih arhitekata da stanice ne budu protočna creva nego mesta na
kojima se uživa.
Izvor: http://www.politika.co.yu |
