Li­je­pi pri­mjer­ci ar­hi­te­ktu­re, ku­će od pet­sto­ti­njak kva­dra­ta, s vr­to­vi­ma od ti­su­ću do dvi­je ti­su­će kva­dra­ta, s ba­ze­ni­ma, te­re­ta­na­ma, ku­pa­o­ni­ca­ma uz sva­ku so­bu i pre­kra­sno ure­đe­nim vr­to­vi­ma po­pu­ni­le su ogla­sni­ke agen­ci­ja. Iznaj­mlju­ju se za če­ti­ri, pet ili više ti­su­ća eu­ra, no stra­na­ca spre­mnih iz­dvo­ji­ti to­li­ko nov­ca ne­ma. Tr­žištem vla­da­ju lu­ksu­zni sta­no­vi od 200 i više kva­dra­ta s vr­to­vi­ma ko­ji se iznaj­mlju­ju za 3000 eu­ra ili ma­nje, smješte­ni na lo­ka­ci­ja­ma bli­ži­ma gra­du i uz do­stu­pni­je uli­ce.

Stra­ni me­na­dže­ri, ni­ži di­plo­ma­ti i oso­blje ra­znih stra­nih in­sti­tu­ci­ja do­la­ze u Za­greb sa skro­mni­jim bu­dže­ti­ma za na­jam, pa im ku­će u pod­slje­men­skoj zo­ni za 5000 eu­ra ni­su do­stu­pne. Isto­vre­me­no, te ku­će opet ni­su odgo­va­ra­ju­će za smještaj am­ba­sa­do­ra ili nji­ho­vih pr­vih taj­ni­ka, da­kle lju­di ko­ji­ma po­sao i pra­vi­la nji­ho­vih ze­ma­lja di­kti­ra­ju na­čin ži­vo­ta i si­gur­nost. Na­i­me, ugla­vnom ne­ma­ju do­bar pri­stup. Str­me uli­ce, gdje se dva au­to­mo­bi­la je­dva mi­mo­i­đu ili se čak je­dan mo­ra vra­ća­ti una­trag, ni­su do­bra adre­sa za re­zi­den­ci­ju i di­plo­ma­ti u njih ne mo­gu ići.

Nji­ma je pro­pi­sa­no ka­ko tre­ba izgle­da­ti i pri­stup do nji­ho­ve ku­će, a ne sa­mo ku­ća. Ne mo­gu or­ga­ni­zi­ra­ti ot­mje­no pri­ma­nje za 50 uzva­ni­ka ko­ji će se je­dva pro­bi­ti do nji­ho­ve re­zi­den­ci­je. S dru­ge su stra­ne na­kr­ca­ne lu­ksu­zom ko­ji se uo­pće ne tra­ži i ko­ji naj­mo­prim­ci ne že­le pla­ti­ti. Ili ima­ju pre­više sta­kle­nih sti­je­na pa ne za­do­vo­lja­va­ju si­gur­no­sne kri­te­ri­je.

Za lu­ksu­znim je sta­no­vi­ma, s dru­ge stra­ne, ve­li­ka po­tra­žnja i br­zo se iznaj­mi sva­ki ko­ji pak za­do­vo­lja­va kri­te­ri­je. No, ta­kvi ni­su svi ko­ji se oglašava­ju kao lu­ksu­zni.

- Naj­va­žni­je je uskla­di­ti površinu i so­bnost, što zna­či da na sto kva­dra­ta ne mo­že bi­ti če­tve­ro­so­bni stan ne­go naj­više tro­so­bni. Če­tve­ro­so­bni mo­ra ima­ti od 150 do 200 kva­dra­ta i ta­kav će unaj­mi­ti obi­telj s je­dnim dje­te­tom, ko­joj tre­ba dne­vna, spa­va­ća, ra­dna i dje­čja so­ba - ka­že Ma­ri­na Mi­ha­lji­nac iz agen­ci­je Zagrebwest.

Sta­no­vi s pu­no so­ba na ma­lo kva­dra­ta više se ne mo­gu iznaj­mi­ti, ali ni­ti pro­da­ti, ka­žu u agen­ci­ja­ma. Isto ta­ko, bo­ga­ti kli­jen­ti tra­že sta­no­ve u zgra­da­ma s do­brim po­gle­dom, a ne u pre­i­zgra­đe­nim no­vim na­se­lji­ma. Tra­že dva do tri ga­ra­žna mje­sta i još uz njih osi­gu­ran par­king za go­ste. Ali, za­to ne tra­že ma­sa­žne ka­de, sa­u­ne, tzv. pa­me­tne sta­no­ve, ne že­le pla­ća­ti taj ne­po­tre­bni lu­ksuz jer on ni­je ni­ti pre­dvi­đen nji­ho­vim bu­dže­tom. Tra­že, ukra­tko, udo­bnost i pra­kti­čnost.

Ni ta­kvih sta­no­va ne­ma pu­no jer je la­ko­most in­ve­sti­to­ra pre­tr­pa­la par­ce­le na ko­ji­ma se gra­di­lo. Ma ka­ko luk­zu­sno opre­mi­li sta­no­ve te­hno­lo­gi­jom i ma­te­ri­ja­li­ma, ne nu­de onaj naj­va­žni­ji lu­ksuz - pro­stor, ka­ko u sta­no­vi­ma, ta­ko ni oko njih.

Ta­ko je i na pri­mje­ru lu­ksu­znih ne­kre­tni­na hr­vat­ski, a po­se­bno za­gre­ba­čki, ur­ba­ni­zam pao na ispi­tu. Isti­na, no­vi za­kon pro­pi­su­je po­tre­bnu širi­nu uli­ce, ali ku­će ko­je su sa­da na tr­žištu gra­đe­ne su pri­je nje­go­va do­nošenja. Do­zvo­le su izda­ne u vri­je­me ka­da pri­stup ni­je bio pre­su­dan i kad se pod­slje­men­ska zo­na si­ste­mat­ski za­kr­či­va­la ot­mje­nim gra­đe­vi­na­ma uz ce­ste ko­je kao da vo­de do ne­kog po­dve­le­bit­skog za­se­o­ka. Gra­di­le su se stam­be­ne zgra­de opto­če­ne gra­ni­tom i rost­fre­i­jom te pre­mre­že­ne ra­znim te­hni­čkim no­vi­te­ti­ma, ali bez par­ki­ra­lišta i uda­lje­ne tek ne­ko­li­ko me­ta­ra od su­sje­dnog pro­zo­ra.

A to ni­je lu­ksu­zno sta­no­va­nje, to je sa­mo lu­ksu­zni izgled. Stran­ci na to ne pa­da­ju, a či­ni se da i do­ma­ći ku­pci kre­ću u po­tra­gu za ot­mje­nim mje­stom za ži­vot s dru­ga­či­jim kri­te­ri­ji­ma ne­go pri­je ne­ko­li­ko go­di­na.